Ja mislim da uopšte nema smisla pisati predgovor autobiografiji. Ako život čovečji i ima kakav predgovor, on je tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati što sam preduzeo ovaj posao – pisanje biografije – kojim se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi Akademije nauka. I, eto, toga opravdanja radi ja moram ovu prvu glavu posvetiti predgovoru.
U jedno doba nastala je bila čitava hajka na mene. Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam bio postao neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su – to se već razume – počinjali kritikom svoja literarna vežbanja. Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana Akademije nauka i umetnosti, te sam svakoga časa mogao očekivati da budem i izabran. Pa kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju, i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan posao nisu dovršili, te se ni dan-danas ništa ne zna ni o njihovom životu ni o njihovom radu na nauci – to sam odlučio da za vremena piberem građu za svoj životopis.
Eto to me je uglavnom rukovodilo kada sam seo da pišem ovu knjigu.
Opis ovoga života otpočeo sam s rođenjem, nalazeći da je to najprirodniji početak. Polazeći od toga fakta, ja se nisam upuštao u stvari koje su prethodile mome rođenju, pošto o tome verovatno i nema nikakvih podataka. Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.
Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (s mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako otprilike kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period s mnogo potperioda. Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“. Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“.
– Branislav Nušić